Šta Srbija dobija, a šta gubi u saradnji sa Kinom?

Na prvi pogled, brojni auto-putevi, mostovi i železnice koji se ubrzano grade širom Srbije deluju kao znak modernizacije i razvoja.
 
Međutim, iza velikih građevinskih poduhvata krije se složen odnos u kojem se kineski strateški interesi ostvaruju - uz finansijsku podršku same Srbije, piše Radar.
 
Model saradnje je u većini slučajeva isti: kineske državne banke odobravaju povoljne, ali ipak kreditne aranžmane Vladi Srbije. Usled toga, država se zadužuje, a finansiranje projekata pada na teret budžeta, odnosno građana Srbije. Ti krediti gotovo bez izuzetka sadrže klauzule po kojima se izvođenje radova poverava isključivo kineskim firmama. Bez javnih tendera, bez konkurencije i često bez ozbiljnog nadzora.
 
U praksi, to znači sledeće: novac iz Srbije odlazi kineskim izvođačima, dok dugovi ostaju državi, a radovi se često izvode s ograničenim učešćem domaće radne snage i kompanija.
Strategija Pekinga: infrastruktura kao poluga moći
 
Za Kinu, ovi projekti nisu samo građevinski poslovi. Oni su deo šire geopolitike, jer se gradi infrastrukturna mreža koja povezuje Kinu sa tržištima Evrope. Srbija, kao zemlja u srcu Balkana, idealna je tačka za prolaz robe, usluga i političkog uticaja.
 
Auto-putevi koji povezuju Beograd sa Crnom Gorom, Severnom Makedonijom, Mađarskom ili Bosnom i Hercegovinom ne grade se samo za potrebe lokalnog saobraćaja, već i kao deo tranzitnog koridora koji koristi kineskoj trgovini. Kroz ovakvu infrastrukturu, Kina širi svoj ekonomski i politički uticaj, istovremeno koristeći resurse partnerskih zemalja, ostavljajući im samo rastuće dugove.

Drugim rečima, Kina gradi svoj "Pojas i put" novcem drugih država. U slučaju Srbije, na kraju se to svodi na sredstva iz budžeta, koja se kroz poreze naplaćuju od domaćih građana i preduzeća.

Problematična tačka ovih aranžmana nije samo pitanje geopolitičkog interesa, već i netransparentnost. Javnost često ne zna tačne uslove ugovora. Nema tendera, nema nezavisne kontrole troškova, a često ni odgovornosti za kvalitet izvedenih radova. U pojedinim slučajevima, projekti se preplaćuju, ili imaju slab lokalni ekonomski efekat jer domaće firme i radnici ostaju po strani.

Srbija tako rizikuje da izgradnju strateške infrastrukture prepusti stranoj kontroli, bez šireg nacionalnog interesa ili koristi za sopstvenu privredu.

Sve u svemu, kineski projekti u Srbiji predstavljaju više od puke gradnje puteva i mostova. Oni su deo šire globalne strategije u kojoj Kina širi svoj ekonomski uticaj kroz infrastrukturu. U tom procesu, koristi kredite koje vraćaju zemlje poput Srbije. Tačnije, njihovi građani. Zato je sasvim legitimno i precizno reći da Kina svoj novi "Put svile" gradi novcem građana - Srbije.