Od Avganistana do Irana: Zašto je sve Amerika intervenisala na Bliskom istoku

Američki predsednik Donald Tramp izazvao je dosta pažnje oštrom kritikom intervencionističke politike njegovih prethodnika iz Bele kuće.

„Takozvani graditelji nacije su uništili mnogo više nacija nego što su ih izgradili”, rekao je on, u očiglednoj referenci na kontroverznu invaziju na Iran iz 2003. godine.

„Intervenisali su u složenim društvima koje nisu ni razumeli", dodao je on.

U ovim rečima, izgovorenim tokom posete saudijskoj prestonici Rijadu, neki analitičari su prepoznali nagoveštaj da će, makar tokom druge Trampove administracije, američki intervencionizam na Bliskom istoku biti stvar prošlosti.

Međutim, posle samo nešto više od mesec dana od te izjave, SAD su izvele napad na tri nuklearna postrojenja u Iranu, ušavši u najnoviji sukob između Irana i Izraela.

Tim napadom, SAD - i Izrael - želeli su da ugase iranske nuklearne ambicije.

„Naš cilj je bio da uništimo sposobnost Irana za obogaćivanje nuklearnog goriva i da u korenu sasečemo nuklearnu pretnju koju predstavlja vodeći svetski sponzor terorizma", izjavio je Tramp ubrzo posle napada.

Ali istorija pokazuje da kad je Zapad intervenisao u inostranstvu da bi „rešio" neki problem, nije baš sve išlo po planu.

Libansko-američki autor Favaz Gerges, profesoru bliskoistočne politike i međunarodnih odnosa u Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke, američki intervencionizam je bio konstanta u bliskoistočnim međunarodnim odnosima još od kraja 1940-ih.

„Skorašnji američki vazdušni udari na Iran još su jedan jasan pokazatelj te politike", kaže Gerges, autor knjigeŠta je stvarno pošlo po zlu: Zapad i neuspeh demokratije na Bliskom istoku, za BBC.

Državni udar u Iranu

Iranski demokratski izabrani premijer Muhamed Mosadek je 1953. bio svrgnut s vlasti u državnom udaru iranske vojske uz podršku SAD i Velike Britanije.

Mosadek je došao na vlast samo dve godine ranije uz obećanje da će nacionalizovati beskrajne iranske naftne rezerve.

Ali ovo, u kombinaciji sa očiglednom komunističkom pretnjom, zabrinulo je London i Vašington, čiji su posleratne ekonomije u ogromnoj meri zavisile od iranske nafte.

Isprva predstavljen kao narodni ustanak, sa ciljem ponovnog vraćanja na vlast šaha Muhameda Reze Pahlavija, imao je podršku britanske i američke obaveštajne službe.

Nekadašnja američka državna sekretarka Medlin Olbrajt otvoreno je 2000. govorila o ulozi koju je njena zemlja odigrala u državnom udaru.

Američki predsednik Barak Obama održao je 2009. govor u Kairu u kom je takođe priznao ulogu Vašingtona u onome što se dogodilo.

A onda, 2013. godine, 60 godine posle državnog udara, CIA – obaveštajna agencija u SAD – prvi put je objavila dokumente u kojima je konačno priznala sopstvenu ulogu u državnom udaru.

„Državni udar je izveden pod direktivom CIA kao čin američke spoljne politike", kaže se u odlomku iz dokumenata koji je objavila Nacionalna bezbednosna arhiva.

Profesor Gerges tvrdi da aktuelni sukob između SAD i Irana korene vuče upravo iz te tajne intervencije.

„Iranci nikada nisu oprostili Sjedinjenim Američkim Državama svrgavanje legitimnog, demokratski izabranog premijera i postavljanje na vlast brutalnog diktatora, iranskog šaha, apsolutističkog vladara zemlje", objasnio je on.

„Antiamerikanizam u Iranu danas je potekao od toga što je politička elita smatrala SAD krivim za promenu trajektorije iranske politike."

SAD su takođe pokušale da utiču na politiku egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera u njegovoj zemlji i da promene pravac njegovog nacionalističkog projekta, ali bez većeg uspeha, kaže profesor Gerges.

Američka podrška islamistima u Avganistanu

Sovjetska vojska je 1979. izvršila invaziju na Avganistan da bi podržala komunističku vladu koja je došla na vlast godinu dana ranije.

Međutim, Sovjeti su se ubrzo suočili sa islamističkim pokretom otpora poznatim kao mudžahedini.

Ova grupa, sačinjena od islamističkih džihadističkih ekstremista, protivila se komunističkoj vladi, uz podršku, između ostalog, SAD, Pakistana, Kine i Saudijske Arabije.

Tokom Hladnog rata, SAD su bile jedna od zemalja koja je slala najviše oružja i novca u Avganistan, u nameri da osujete tamošnje sovjetske ciljeve.

Prema dokumentima sa kojih je skinuta oznaka strogo poverljivo, istragama novinara i svedočanstvima obelodanjenim godinama kasnije, SAD su želele da zaglave Sovjetski Savez u Avganistanu.

Trebalo je da se SSSR tamo gubi živote i resurse slično situaciji koju je američka vojska iskusila u Vijetnamskom ratu.

Ta misija je nazvana Operacija Ciklon, a opisana je u savremenoj štampi kao „najveća tajna operacija u istoriji CIA".

Tadašnji američki predsednik Ronald Regan je čak primio delegaciju džihadističkih lidera u Ovalnoj sobi Bele kuće.

Posle Ženevskih sporazuma i skoro decenije okupacije, sovjetski lider Mihail Gorbačov je 1988. pokrenuo povlačenje iz Avganistana.

Poslednje trupe su napustile zemlju početkom 1989. godine.

Ali zemlja je ubrzo utonula u građanski rat između raznih frakcija i vlada je, bez podrške Sovjetskog Saveza, uskoro pala.

Iz ovoga su iznikli talibani, čiji su sledbenici sledili strogu interpretaciju Šerijatskih zakona.

Mnogi njihovi lideri su se borili u mudžahedinskom pokretu protiv sovjetske okupacije i dobijali američko i tuđe oružje.

Na sličan način, posle okončanja sovjetsko-avganistanskog rata, grupa avganistanskih ratnih veterana je stvorila Al-Kaidu da bi proširila islamističku borbu izvan granica Avganistana.

Talibani su pružili ovoj organizaciji i njenom vođi Osami bin Ladenu bezbedno utočište za njihove operacije i da bi isplanirali napade na Ameriku od 11. septembra 2001. godine.

• Oštećen ili uništen - koliku štetu je pretrpeo iranski nuklearni program
• Da li su Trampovi napadi na Iran doveli do primirja sa Izraelom
• Američki napad na Iran: Šta pokazuju satelitski snimci

Valid Hazbun, profesor Bliskoistočnih studija na katedri za političke nauke na Univerzitetu u Alabami, tvrdi da tokom Hladnog rata većina američkih intervencija u regionu može da se opiše kao „pokušaji uspostavljanja ravnoteže".

„Želeli su da udare protivtežu bilo kojoj političkoj sili suprotstavljenoj interesima Sjedinjenih Država i njihovih saveznika", rekao je on za BBC.

Profesor Hazbun kaže da intervencija predvođena Amerikom u Zalivskom ratu (1990-1991) služi kao najbolji primer za ovo.

„Bio je to pokušaj da se potre iračka invazija na Kuvajt", ističe.

„Kuvajtski suverenitet je povraćen, a posle kraja Hladnog rata, došlo je do razgovora između američkih političara i lidera u regionu da se pronađu načini za rešavanje zajedničkih bezbednosnih potreba."

Međutim, profesor Hazbun veruje da je pod Klintonovom administracijom tada započeo potpuni drugi pristup.

„Cilj je bio da se organizuje bezbednosna arhitektura koja bi služila američkim interesima i njihovoj viziji regionalnog poretka", istakao je on.

„U to je spadalo, s druge strane, usredsređivanje na mirovni proces i normalizaciju arapsko-izraelskih odnosa, kako bi sve arapske zemlje mogle da stanu uz SAD i Izrael, ali i da bi se zauzdali Iran i Irak vojnim sredstvima i sankcijama."

Povremeno je američki intervencionizam išao ruku pod ruku sa podrškom Izraelu koju su američki lideri opisivali kao „bezuslovnu i nepokolebljivu".

Od Drugog svetskog rata, Izrael je bio najveći sveukupni primalac američke strane pomoći, dobijajući milijarde dolara svake godine.

Povratak u Avganistan jureći talibane

U oktobru 2001, SAD su povele invaziju na Avganistan.

Kao razlog invazije naveli su proterivanje talibana, podršku demokratiji i eliminisanje pretnje od Al Kaide posle septembarskih napada.

Vašington je brzo zauzeo Kabul, glavni grad zemlje.

NATO trupe su takođe bile prisutne u zemlji od 2003. u borbenim misijama i da bi obučile avganistanske snage bezbednosti.

Tri godine kasnije, na vlast je došla nova avganistanska vlada.

Ali talibanski napadi su se nastavljali.

Tadašnji američki predsednik Barak Obama najavio je 2009. novi priliv trupa koji je pomogao da se potisnu talibani, ali ne zadugo.

NATO snage su zatim 2014, koja je na kraju ispala najkrvavija godina rata, okončale misiju i odgovornost za bezbednost predale avganistanskoj vojsci.

To je dovelo do toga da talibani osvoje još teritorija.

Naredne godine, grupa je nastavila da jača i pokrenula je niz samoubilačkih napada.

Preuzela je odgovornost za napad na zgradu parlamenta u Kabulu i još jednu nadomak međunarodnog aerodroma u prestonici.

Na kraju je Bajdenova administracija u aprilu 2021. odlučila da povuče trupe iz Avganistana, 20 godina posle invazije predvođene Amerikom.

Bila je to kontroverzna odluka koja je dovela do brzog pada Kabula pred talibanima i podsetila je na događaje u Južnom Vijetnamu iz 1975. godine.

„Ovo je Sajgon američkog predsednika Džoa Bajdena", rekla je republikanka kongresmenka Elis Stefanik na društvenim mrežama.

„Katastrofalni poraz na međunarodnoj sceni koji nikad neće biti zaboravljen."

Talibani su time stekli vojnu opremu – uglavnom finansiranu od SAD – prema bivšem, avganistanskom zvaničniku koji je govorio anonimno za BBC.

Izveštaj UN-a iz 2023. nagovestio je da su talibani dozvolili komandantima da zadrže 20 odsto zaplenjenog američkog oružja i da je zato procvetala crna berza.

• Donald Tramp: Od 'mirotvorca' do velikog kockara - šta čeka Bliski istok
• Može li Teheran da napadne američke ciljeve i druga pitanja o izraelsko-iranskom sukobu
• Trampova dilema oko Irana i gde su sve američke baze na Bliskom istoku

Invazija na Irak

U avgustu 1990, iračka vojska, kojom je komandovao tadašnji predsednik Sadam Husein, prešla je granicu u Kuvajt, ubivši stotine ljudi koji su pružili otpor invaziji i nateravši kuvajtsku vladu u izgnanstvo u Saudijskoj Arabiji.

Za mnoge je ovo obeležilo početak dugog i turbulentnog perioda u istoriji Bliskog istoka.

Posle brojnih upozorenja i rezolucije Saveta bezbednosti UN, vojna koalicija - najveća posle Drugog svetskog rata, koju su predvodile SAD, a podržale je Velika Britanija i Saudijska Arabija - pokrenula je 1991. misiju proterivanja iračkih snaga iz Kuvajta.

Savet bezbednosti UN je na kraju usvojio Rezoluciju 687, zahtevajući da Irak uništi svo oružje masovnog uništenja, što je izraz kojim se opisuje nuklearno, biološko i hemijsko oružje, baš kao i balistički projektili dugog dometa.

Irak je 1998. prekinuo saradnju sa inspektorima za oružje UN-a.

A posle napada iz 2001. na Svetski trgovinski centar u Njujorku, bivši američki predsednik Džordž V. Buš pokrenuo je plan za invaziju na Irak.

Buš je optužio Huseina za nastavak gomilanja zaliha i proizvodnju oružja masovnog uništenja i tvrdio da je Irak deo međunarodne „osovine zla", zajedno sa Iranom i Severnom Korejom.

Tadašnji državni sekretar Kolin Paul rekao je u UN-u 2003. da Irak poseduje „mobilne laboratorije" za proizvodnju biološkog oružja.

Ali je 2004. priznao da dokazi za to „ne deluju posebno čvrsto".

Velika Britanija, Australija i Poljska su se pridružile Americi u invaziji, ali mnoge zemlje – među kojima su bile Nemačka, Kanada, Francuska i Meksiko – protivile su se tome.

Tadašnji francuski ministar spoljnih poslova Dominik de Vilepin rekao je da bi vojna intervencija mogla da bude „najgore moguće rešenje", dok je Turska – članica NATO i sused Iraka – odbila da dozvoli Americi i njenim saveznicima da koriste njene vazduhoplovne baze.

Profesor Hazbun je rekao za BBC da su SAD želele da smene režim i stoga nametnule vlastitu viziju bezbednosti u regionu.

A prema BBC-jevom međunarodnom uredniku Džeremiju Bouenu, invazija je bila katastrofa po Irak i njegov narod, gurnuvši zemlju u decenije haosa.

„Daleko od uništenja ideologije Osame bin Ladena i džihadističkih ekstremista, godine haosa i brutalnosti koje su eksplodirale 2003. samo su pojačale džihadističko nasilje", rekao je on 2023, u analizi oko 20. godina invazije.

Još jedna posledica invazije je bila da se Al Kaida regenerisala i transformisala u samoproglašenu Islamsku državu.

Još se ne zna koliko je tačno Iračana poginulo kao posledica invazije iz 2003. godine.

Prema brojkama iz Projekta brojanja iračkih tela (IBC), inicijative da se zabeleže smrti civila posle invazije, između 2003. i 2022. poginulo je 209.982 iračkih civila.

Profesor Hazbun je rekao da je sada neophodno da SAD podrže regionalne napore za pojačanje bezbednosti.

„Američki interesi u svetu bili bi bolje ostvareni putem regiona koji radi na zajedničkom razumevanju bezbednosti umesto nametanja reda putem prekomerne vojne sile Amerike i njenih saveznika", rekao je on.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Izrael pristao na uslove za prekid vatre na 60 dana u Gazi, kaže Tramp
• Amerika mora da isključi mogućnost napada pre pregovora, kaže iranski ministar
• Pentagon prikazao snimak testiranja „razbijača bunkera" korišćenih u Iranu