O zatvaranju fabrika u Srbiji: "Očekivano s obzirom da taktiku vlasti"

U poslednjih nekoliko meseci samo u Nišu i okolini u "stranim" fabrikama bez posla ostaje oko 3.200 radnika. U Benetonu i Leoniju, čiji se pogoni zatvaraju, njih 950, odnosno 1.900, a u Džonson elektriku 350. Aptiv iz Leskovca je, takođe, ponudio zaposlenima, koji su duže vreme na plaćenom odsustvu, sporazumni raskid radnog odnosa. Do kraja godine ključ u bravu staviće i nemački Drekslmajer, u čijem pogonu u Zrenjaninu radi gotovo 2.000 ljudi. I to nije kraj liste.
 
"Većina tih fabrika je vezana za evropsku automobilsku industriju, koja je u krizi, kao uostalom i ekonomija Evropske unije. Razlog za zatvaranje je nedostatak posla u centralama tih fabrika, koje onda žrtvuju svoje pogone na periferiji, odnosno u zemljama kao što je Srbija. Što se Benetona tiče, zatvaranje je verovatno posledica krize u njegovom poslovanju zbog sve izraženije konkurencije na tržištu. Dodatni razlog za zatvaranje svih ovih fabrika ili otpuštanje radnika je što su im istekle ugovorne obaveze stečene po osnovu stimulacija, odnosno subvencija koje su dobile od naše države. One gledaju isključivo svoje interese i to je jasno", kaže za Danas profesor na Ekonomskom fakultetu u Nišu Boban Stojanović.

Mada primećuje da se fabrike ne zatvaraju samo na jugu Srbije, Stojanović naglašava da će se to posebno loše odraziti na razvoj ovog dela zemlje, gde je najizraženija "radno intenzivna proizvodnja, uglavnom vezana za automobilsku industriju".
 
Dodaje da će njihovim zatvaranjem i lokalni budžeti, koje su te fabrike punile kroz poreze, ostati bez značajnih prihoda.
 
"Sve je to signal da će jug Srbije ponovo imati nezaposlenost, odnosno problem sa radnicima koji dobijaju otkaze. Investicije koje predsednik Srbije najavljuje za ovaj deo zemlje podrazumevaju mnogo manju zaposlenost od one koja je postojala u fabrikama koje se zatvaraju. Ovo je možda i signal da treba menjati industrijsku politiku, kao i politiku privlačenja i izbora investitora. Poželjno bi bilo da budući investitori budu sa višim nivoom obrade, sa boljom tehničkom opremljenošću, sa proizvodnjom koja obezbeđuje veći višak vrednosti, kao i zapošljavanje ljudi visoke stručnosti. Sada ljudi takvog obrazovnog profila odlaze u Beograd ili u inostranstvo, čineći situaciju na jugu Srbije još gorom i u demografskom i u ekonomskom smislu", kaže Stojanović.

Predsednik Udruženja sindikata Srbije "Sloga" Željko Veselinović dodaje da je još početkom godine govorio da će Leoni u Malošištu kod Niša biti zatvoren, kao i da je kao sindikalac učestvovao u programu rešavanja viška zaposlenih u Džonson elektriku, koji je, kako kaže, do sada najbolji i najpošteniji program te vrste, kojim su radnici na kraju bili zadovoljni.
 
Veselinović kaže da većina fabrika koje se zatvaraju ili otpuštaju zaposlene rade za nemačke kompanije u automobilskoj industriji kao komponentaši, te snose posledice smanjenja automobilske industrije i toj zemlji usled svetske krize. Prema njegovim rečima, ovakav proces se neće zaustaviti i do kraja godine još nekoliko hiljada ljudi ostaće bez posla.
 
"Teško da za ovakvu situaciju i otpuštanje radnika postoji bilo kakvo pozitivno rešenje. Mi kao država nemamo direktnu proizvodnju gotovih proizvoda, već imamo niskobudžetnu proizvodnju- radimo delove i manuelne poslove. Uostalom, takve firme i idu u zemlje gde postoji jeftina radna snaga, kao što smo mi", kaže on.
 
Profesor sociologije na beogradskom Filozofskom fakultetu u penziji Đokica Jovanović kaže da je ovakav razvoj situacije očekivao još od onog trenutka kad je Mlađan Dinkić počeo da vodi "suludu ekonomsku politiku" - davanja enormnih državnih subvencija stranim kompanijama, umesto da se sredstva investiraju u domaću ekonomiju, čime bi se sprečilo uništavanje naših preduzeća, pa i onih sa ugledom, kao što su niskogradnja i druga.
 
"Takva, jedino smislena ekonomska politika mogla je da nas drži u rangu srednje razvijenih zemalja. Umesto toga, vlasti su raznim belosvetskim mešetarima davale velike pare, milione su davale za jedno radno mesto, a radnici su primali platu na nivou ropskog rada i trpeli radni teror, koji mi pogrešno zovemo mobing. Sada, kada ti mešetari odlaze na druga takozvana tržista, naši radnici ostaju i bez kore hleba. Nekoliko hiljada ljudi ostaje bez posla samo u Nišu, a koliko ih je ili će ih biti u Srbiji? Koliko je to ugroženih porodica, uskraćenog lečenja, nemogućnosti obrazovanja? E, to je slika ružnog kraja ružne politike ružnih političara, koji su ružni u moralnom smislu", kaže Jovanović.
 
On dodaje da su katanci na stranim fabrikama i radnici na ulici, zapravo, konačni rezultat naše potpuno pogrešne ekonomske politike i tranzicije, koja je od samog početka pogubno postavljena".