Vimbldon: Zašto ne verujemo tehnologiji u sportu

Nekoliko minuta u nedelju posle podne, Centralni teren na Vimbldonu postao je savršeni primer za aktuelnu tenziju između ljudi i mašina.

Kad je Britanka Sonaj Kartal udarila dugi bekhend u ključnom poenu, njena protivnica Anastasija Pavljučenkova znala je da je lotpica izašla izvan terena.

Ona je rekla da je sudija to takođe znao.

Ponovo pušteni televizijski snimak je to i dokazao.

Ali se elektronski linijski sudija – nakon što su ljudi u potpunosti zamenjeni ove godine, posle ranijih proba – nije oglasio.

Minuti su otkucavali.

Ljudski sudija je na kraju presudio da poen treba ponovo da se odigra.

Ovog puta ga je Pavljučenkova izgubila.

Na kraju je dobila meč, ali je u tom trenutku rekla sudiji da je bila „pokradena".

Zapitala se naglas da li je to možda zato što je Kartal Britanka.

Kasnije se ispostavilo da je razlog bio mnogo prozaičniji, ali i dalje suštinski veoma ljudski: neko je slučajno isključio linijskog sudiju.

To prosto objašnjenje nije zaustavilo nezadovoljstvo u raspravi da – za razliku od jagoda Pimsovog kupa i izliva besa – tehnologija ne zaslužuje mesto među velikim tradicijama Vimbldona.

Džon Mekinro bi možda bio mnogo manje slavan na vlastitom vrhuncu da nije imao ljudske sudije na koje je mogao da se dere.

U skorije vreme, Britanka Ema Radukanu izrazila je „razočaranje" u novu tehnologiju nakon što je dovela u pitanje njenu odluku tokom meča odigranog u petak.

Bivši vimbldonski šampion Pet Keš ne slaže se s tim.

„Elektronski linijski sudija je definitivno mnogo bolji od ljudskog oka", rekao je on za BBC.

„Oduvek sam bio za njega, od prvog dana. Kompjuterske greške će se povremeno dešavati, ali generalno gledano, igrači su zadovoljni njime.

„Bilo je mnogo razgovora sa teniserima i trenerima o tome kako elektronski linijski sudija nije bio 100 odsto na visini zadatka ove nedelje, ali je i dalje bio bolji od ljudi."

I on je u pravu: tehnologija je ubedljivo tačnija od ljudskog oka u raznim drugim sportovima.

Ozloglašena Božja ruka Dijega Maradone, kojom je postigao gol na Svetskom prvenstvu 1986. godine, verovatno ne bi prošla kod veštačke inteligencije.

Vimbldonov sistem elektronskog linijskog sudije (ELC) razvila je firma Hok-aj (Hawk-Eye).

On koristi 12 kamera da bi pratio loptice na svim terenima, a prati i stopala igrača dok serviraju.

Podaci se analiziraju u realnom vremenu uz pomoć veštačke inteligencije, a čitavom stvari upravlja tim od 50 ljudskih operatera.

ELC ima rotaciju od 24 različita ljudska glasa za objave odluka, koje su snimili članovi različitih teniskih klubova i turistički vodiči.

On možda koristi veštačku inteligenciju za analiziranje snimaka, ali Sveengleski klub za tenis na travi kaže da se veštačka inteligencija ne koristi za direktno suđenje.

Klub takođe tvrdi da ostaje siguran u vlastitu tehnologiju, a izvršna direktorka Seli Bolton rekla je za BBC kako veruje da je on najbolji u ovom poslu.

„Imamo najpreciznije suđenje koje možemo da imamo ovde", rekla je ona.

Međutim, posle nedeljnog incidenta, on sada više ne može ručno da se isključi.

Zašto, onda, ne verujemo malo više ovoj vrsti tehnologije?

Jedan od razloga je kolektivno veoma snažni, urođeni osećaj „pravičnosti", tvrdi profesorka Đina Nef sa Univerzitta u Kembridžu.

„U ovom trenutku, u mnogim oblastima u kojima veštačka inteligencija utiče na naše živote, osećamo da ljudi mnogo bolje razumeju kontekst od mašina", kaže ona.

„Mašina donosi odluke na osnovu seta pravila koje je programirana da prosuđuje. Ali ljudi su veoma dobri u uključivanju većeg broja vrednosti i spoljnih faktora takođe – ono što je prava odluka može da ne deluje i kao pravična odluka."

Profesorka Nef veruje da postavljanje rasprave u kontekst da li su ljudi ili mašine „bolji" takođe nije fer.

„Mi moramo da potrefimo ukrštanje između ljudi i sistema", kaže ona.

„Moramo da koristimo najbolje od oba da bismo donosili najbolje odluke."

Ljudska kontrola je kamen temeljac onoga što je poznato kao „odgovorna" veštačka inteligencija.

Drugim rečima, upotreba tehnologije onoliko pravično i bezbedno koliko je to uopšte moguće.

To znači da neko, negde, prati šta mašine rade.

Nije da to funkcioniše veoma glatko u fudbalu, gde VAR – pomoćni sistem suđenja putem video-tehnologije – odavno izaziva kontroverze.

Na primer, bilo je zvanično saopšteno da je „pozamašna ljudska greška" stajala iza propusta VAR-a da ispravi netačnu sudijsku odluku kad je Totenhem igrao sa Liverpulom 2024. godine, presudivši da je ključni gol bio ofsajd iako nije bio i pokrenuvši baražnu vatru nezadovoljstva.

Premijer liga je saopštila da je VAR bio 96,4 odsto tačan tokom „ključnih događaja na utakmicama" u protekloj sezoni, iako je glavni fudbalski službenik Toni Skols priznao da „jedna jedina greška može mnogo da košta klubove".

Priča se da je Norveška na ivici da ga potpuno ukine.

Uprkos ljudskim greškama, doživljeno odsustvo ljudske kontrole igra veliku ulogu u našem oklevanju da se oslonimo na tehnologiju uopšteno gledano, kaže preduzetnik Azim Ažar, koji piše za tehnološki bilten Eksponenšel vju.

„Ne osećamo se kao da imamo kontrolu nad njegovim oblikom, prirodom, pravcem", rekao je on u intervjuu za Svetski ekonomski forum.

„Kad tehnologija počne veoma rapidno da se menja, prisiljava nas da promenimo naša vlastita uverenja prilično brzo, zato što sistemi koje smo koristili ranije ne funkcionišu tako dobro u novom svetu ovih novih tehnologija."

Naš osećaj nelagode prema tehnologiji ne važi samo za sport.

Prvi put kad sam gledala demo verziju rane alatke veštačke inteligencije obučene da zapazi rane znakova kancera na skenovima, bila je izuzetno dobra u tome (to je bilo nekoliko godina pre današnjih NHS-ovih proba) – značajno tačnija od ljudskih radiologa.

Problem je, rekli su mi autori, da ljudi kojima se saopštava da imaju rak ne žele da čuju da je mašina bila ta koja im je postavila dijagnozu.

Oni su želeli mišljenje ljudskih lekara, po mogućstvu nekoliko njih, koji se slažu među sobom pre nego što će prihvatiti vest.

Na sličan način, automatizovani automobili – bez ljudskih vozača za volanom – prešli su milione kilometara na putevima u zemljama kao što su SAD i Klina, a podaci pokazuju da statistički imaju manje saobraćajnih nesreća od ljudi.

A opet je anketa koju je sproveo Jugov prošle godine pokazala da bi se 37 odsto Britanaca osećalo „veoma nebezbedno" u njima.

Bila sam u nekoliko i iako se nisam osećala nebezbedno, jeste mi bilo – nakon što je osećaj novine iščileo – pomalo dosadno.

A možda se upravo to nalazi u središtu rasprave o upotrebi tehnologije kao arbitra u sportu.

„Ono što sportski organizatori pokušavaju da postignu i što postižu koristeći tehnologiju je savršenstvo", kaže sportski novinar Bil Eliot – glavni urednik Golf mantlija.

„Možete da upotrebite argument da je savršenstvo bolje od nesavršenstva, ali da je život savršen, svi bismo se na smrt dosađivali. I zato to jeste korak napred ali i iskorak u stranu u drugačiju vrstu sveta – u savršen svet – i onda se svi šokiramo kad stvari pođu po zlu."

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Sport i veštačka inteligencija: Gde je granica za lažne influensere
• Veštačka inteligencija pokušava da otkrije ko su budući olimpijski šampioni
• Kako veštačka inteligencija na Rolan Garosu štiti igrače od internet nasilja