Marinović (Zoomer): Najveća opasnost za mlade na društvenim mrežama – nedostatak kritičke svesti

Autori istraživanja „Mladi u medijskom ogledalu 2024” Krovne organizacije mladih Srbije navode da je analiza sadržaja, jezika i konteksta u kojima se mladi pominju u medijima presudna ne samo za razumevanje slike mladih u javnosti, već i za unapređenje medijske pismenosti, kritičkog mišljenja i aktivnog učešća mladih u društvu. 

Najnoviji rezultati istraživanja pokazuju da u više od trećine analiziranih mladi nisu imali priliku da govore o sebi, dok su u javnom servisu, pre svega na RTS, u čak 26% priloga o mladima bili bez jasno identifikovanog sagovornika.

Oni koji, prema izveštaju, verodostojnije predstavljaju omladinski mediji. Jedan od tih medija je Zoomer. O važnosti omladinskih medija u razvijanju medijske pismenosti mladih razgovarali smo sa glavnim i odgovornim urednikom Zoomer-a Nemanjom Marinovićem.

Istraživanja pokazuju da se mladi pretežno informišu na društvenim mrežama. To može biti izazovno za medije kada su u pitanju teme koje obrađuju i način na koji kreiraju svoj sadržaj, koji treba da bude prilagođen savremenim potrebama mlade publike.

Urednik Zoomer-a navodi da je način da birate teme koje su značajne mladima i da ih predstavite na način koji je njima zanimljiv vrlo jednostavan, a to je – zaposliti mlade.

„Čvrsto verujem da mladi ne mogu biti ciljna grupa medija koji nemaju mlade ljude u redakciji. Pre svega to jeste zbog toga što su mladi na mrežama i neophodno je pratiti njihove trendove i algoritam, što je nemoguće ako nisi deo toga. U suprotnom imamo one krindž sadržaje na kojima je jasno da neko od 50 godina pokušava da ’govori jezikom mladih’”, navodi Marinović.

Dodaje da je činjenično stanje da danas robujemo algoritmu i da to u velikoj meri utiče na način na koji mediji biraju i obrađuju teme. 

„Mi biramo da budemo siromašni i da se i dalje bavimo temama koje smatramo važnim, pa makar imale 30 lajkova, ali jesmo dosta prilagodili sadržaj ili imamo određeni sadržaj koji ciljano pravimo da hrani algoritam. To nije sadržaj koji je trivijalan ili je bez ikakve društvene važnosti, ali koristimo recimo mimove ili igrice i slično u kojima se bavimo ozbiljnim temama, ali na humorističan način koji onda privuče pažnju i pokreće algoritam”, kaže Marinović. 

Ipak ističe da čvrsto veruje da je priča o tome koliko nešto sme da ima slajdova, koliko sme da traje, kakav treba da ima „hook” ili u koje tačno vreme mora da se objavi - apsolutni mit. 

„Ne postoji recept za mreže, morate eksperimentisati i videti šta vam prolazi. Nekad mreže ciljano guraju određene formate, ali to ne traje dugo i može poslužiti za ubrzanje rasta - ali na kraju dana biće bitno šta vi dajete u tom sadržaju i da li vašu publiku to interesuje. Metod pokušaja i pogrešaka je jedini put”, navodi on.

Na pitanje koliko sami mediji obraćaju pažnju na mlade, Nemanja odgovara da se o tome može razgovarati kroz dva aspekta – koliko su prisutni u redakcijama i koliko su prisutni u sadržaju. 

„Na oba pitanja odgovor bi bio - nedovoljno. Kada je u pitanju sadržaj, mladi su u medijima prisutni samo incidentno i na nivou vesti - kada se desi nešto krupno u domenu crne hronike, ili jako retko kada nešto izvanredno postignu. U drugim situacijama ih gotovo nema, posebno ozbiljnih analitičkih tekstova o problemima mladih gde su oni u primarnom fokusu. O sadržaju prilagođenom mladima da ne govorimo. Nama polako generacija alfa postaje konzument medija, a da mediji još uvek nisu razumeli generaciju Z”, kaže urednik Zoomera. 

Prema njegovim rečima, situacija je sada drugačija i mladi su stalno pristuni u medijima zbog blokada i protesta, ali je to incidentna situacija i situacija u kojoj rade nešto izvanredno.

„Mladi su sada najveća društvena sila i ima ih svuda, ali biće otvoreno pitanje da li će i kada se sve to završi oni i dalje biti u svakom ’Utisku nedelje’, ili ćemo se vratiti na jedne iste 50+ analitičare i političare. I ovde se radi svakako samo o profesionalnim medjima, za tabloide su oni najveće zlo u istoriji Srbije i imam osećaj da jedva čekaju da ih kao temu vrate samo na margine crne hronike”, navodi naš sagovornik.

Dodaje da se omladinski mediji nalaze u specifičnoj situaciji jer rade u jednoj okolnosti koja im je svima zajednička, a ujedno predstavlja i prednost i hendikep, a to je - siromaštvo. 

„Omladinski mediji ne mogu da se takmiče sa velikim medijima, nemaju ni ljudske resurse, ni opremu... bazično ništa, osim svog telefona i entuzijazma. Iz tog razloga, domet je daleko manji i nalaze se na rubu opstanka. Sa druge strane, upravo zato što ne mogu da jure ’velike priče’, omladinski mediji mogu da se fokusiraju na sve one priče koje nedostaju u medijskom prostoru i tu mogu naći svoj put i svoju publiku”, smatra Marinović.

Govoreći o medijskoj pismenosti mladih, ističe da su oni na daleko većem nivou medijske pismenosti nego što su prethodne generacije. 

„Oni su odrasli sa medijima, telefonima i sada već i veštačkom inteligencijom, dok njihovi roditelji i babe i dede još uvek gutaju tabloide. Ali i to ima svoje izazove. Skilovi mladi u pronalaženju sadržaja i u digitalnoj i informacionoj pismenosti su ogromni, ali vrlo često nedostaje kritička svest. Oni ne prate tradicionalne medije, informišu se putem interneta i to je sa jedne strane dobro jer je internet daleko demokratičniji i može se pronaći sadržaj koji mejnstrim mediji ne žele da ljudi vide, dok sa druge strane proizvodi odnos prema kreatorima sadržaja koji je nekritički, gotovo idolopoklonstvo i često mladi bez preispitivanja informacija slepo veruju influenseru ili stranici koja o nečemu piše i to uzimaju kao neupitne činjenice”, objašnjava Marinović.

Upravo nedovoljno razvijene veštine za kritičku analizu kompletnog medijskog sadržaja Nemanja Marinović izdvaja kao najveći problem medijske pismenosti.  

„Kao što stariji žive u dva babla čiji bi najveći predstavnici bili N1 i Pink i nekritički posmatraju sadržaj koji se emituje u svom bablu, tako i mladi često bezrezervno usvajaju ono što im plasiraju omiljeni ’social media content creator-i’, a algoritam im daje da vide samo ono sa čime interaguju čime se smanjuje mogućnost dolaženja do drugih perspektiva”, kaže naš sagovornik.

I sam Zoomer kao medij, kako navodi, gotovo od osnivanja ima svoje programe medijske pismenosti mladih, koji nude spoj veština kritičke analize medijskog sadržaja, ali i kreiranja sadržaja. 

„To je koncept koji zovemo ’digitalna laboratorija’ jer daje prostor za učenje, ali i eksperimentisanje sa sadržajem. Trenutno nam program završava četvrta generacija, čiji je program potpuno usmeren na mobilno novinarstvo, a program započinje još jedna velika grupa mladih koja će narednih meseci raditi na sadržaju usmerenom na izveštavanje o LGBTIQ+ populaciji, što smo prepoznali kao temu koja je posebno skrajnuta u medijima osim u nedelji Ponosa i za koju sami novinari nemaju dovoljno veština da razumeju i adekvantno izveštavaju”, kaže Marinović.

Budući da radi sa mladim novinarima, upitali smo ga kako bi ocenio medijsku pismenost samih novinara sa kojima je sarađivao. 

„Novinarstvo je pre svega veština, i ono što prepoznajem za ovih gotovo deset godina koliko radim programe sa mladima jeste da mladi novinari koji završavaju fakultet imaju široko znanje - ali ne i veštine. Formalno obrazovanje im ne daje dovoljno prostora za sticanje iskustva, sve je previše knjiški i onda imamo situaciju da novinari završe fakultet, a još uvek ne umeju da napišu lid. To mnogo zavisi od fakulteta i stručnog kadra, lično primećujem da novosadski studenti imaju mnogo više praktičnog znanja i veština koje steknu na fakultetu nego studenti FPN-a u Beogradu”, navodi Marinović.

Ipak, ističe da su praksa i neformalno obrazovanje krucijalni. 

„Posebno zato što su im potrebni programi poput naše laboratorije u kojima mogu da eksperimentišu sa formatima jer ih fakultet uči tradicionalnom novinarstvu koje je u izumiranju i za novinarstvo u budućnosti su potrebne mnoge druge veštine koje se tu ne stiču”, dodaje Marinović. 

Kao najveću opasnost za mlade na društvenim mrežama vidi nedostatak kritičke svesti i razumevanja toga da im društvene mreže ne pružaju objektivnu realnost, već ih drže u bablu, te da dobijaju samo sadržaj sličan onom na koji reaguju, dok ogroman deo šire slike nedostaje, kao i da je neophodno da informacije proveraju iz više izvora. 

„I najvažnije od svega - da influenseri uglavnom nisu ni stručnjaci, ni naučnici i da često objavljuju ono za šta je neko spreman da im plati - tako da nisu nimalo merodavni da daju kompleksne društvene analize, da preporučuju lekove, daju savete o mentalnom zdravlju ili pričaju o vakcinaciji. I možda još važnije - da nije svako ko povede snimatelja sa sobom na protest i radi anketu novinar”, ističe Marinović.

Da bi se medijska pismenost mogla poboljšati kroz obrazovni sistem, za početak, mora biti deo obrazovnog sistema.

„Ne kao jedan čas, dva ili tri, već kao od prvog razreda prilagođen program kroz celo školovanje. Jer je generacija alfa prvo dobila mobilni telefon i društvene mreže, pa tek onda Bukvar”, kaže Marinović. 

Dodaje da će se poboljšati i tako što će medijsku pismenost u školama držati eksperti, a ne profesori koji će proći jednodnevni trening i kojima će to biti dodatna aktivnost da popune fond časova. 

„Dakle, kad budemo imali sistem koji trenutno nemamo ni u jednoj sferi, pa ni u obrazovanju, onda možemo da pričamo i o tome jer ne može se poboljšati ono što ne postoji”, zaključuje Marinović.

Ovaj medijski sadržaj je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Boom93 realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovom medijskom sadržaju ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.